Лица:
Баја
Де-Де-Ха
Хамид Рус
Крсто Бува
Браћа Мандић
Бранко
(Башта конвикта, сакривени иза високих сунцокрета, Баја, Де-Де-Ха, Хамид Рус, Крсто Бува, браћа Мандић и Бранко)
Баја:Црну књигу треба спалити.
Један од Мандића:Треба да је узмемо у руке.
Други Мандић:И брзо спалити, као што предлаже Баја, али са што мање дима.
Де-Де-Ха:Књигу можемо украсти само ноћу и за то треба седам-осам кључева.
Хамид Рус (зачуђено):Шта ће нам толики кључеви, брате слатки? Доста су два један за врата од учионице, а други за Смрдоњину ладицу.
Де-Де-Ха:Треба за сваку браву набавити бар седам-осам и можда ће само један од њих бити онај прави који може да је отвори.
Крсто Бува:Ако се буде требало провлачити, ту сам ја!
Де-Де-Ха (зачуђено):Јел' кроз браву?
Крсто Бува:Ма не, већ кроз прозор.Зар ти ја личим на кључ да се у браву завлачим.
Баја:Од данас почињемо да сакупљамо све кључеве предаваћемо Дабићу на чување. Он је познати специјалиста за браве.
Де-Де-Ха:Само ноћу можемо доћи до црне књиге.Боље речено, иза поноћи, кад сви заспу.
Крсто Бува:Перфект често долази иза поноћи, враћа се из кафане.
Један од Мандића:Не долази ваљда понедељком, још је мамуран од недеље.
Хамид Рус:Онда ћемо црну књигу дограбити у понедељак навече, иза поноћи.
Де-Де-Ха (забринуто):Чекајте,сутра је понедељак, немамо довољно кључева.То морамо одложити за који други дан.
Један од Мандића:Треба да је узмемо у руке.
Други Мандић:И брзо спалити, као што предлаже Баја, али са што мање дима.
Де-Де-Ха:Књигу можемо украсти само ноћу и за то треба седам-осам кључева.
Хамид Рус (зачуђено):Шта ће нам толики кључеви, брате слатки? Доста су два један за врата од учионице, а други за Смрдоњину ладицу.
Де-Де-Ха:Треба за сваку браву набавити бар седам-осам и можда ће само један од њих бити онај прави који може да је отвори.
Крсто Бува:Ако се буде требало провлачити, ту сам ја!
Де-Де-Ха (зачуђено):Јел' кроз браву?
Крсто Бува:Ма не, већ кроз прозор.Зар ти ја личим на кључ да се у браву завлачим.
Баја:Од данас почињемо да сакупљамо све кључеве предаваћемо Дабићу на чување. Он је познати специјалиста за браве.
Де-Де-Ха:Само ноћу можемо доћи до црне књиге.Боље речено, иза поноћи, кад сви заспу.
Крсто Бува:Перфект често долази иза поноћи, враћа се из кафане.
Један од Мандића:Не долази ваљда понедељком, још је мамуран од недеље.
Хамид Рус:Онда ћемо црну књигу дограбити у понедељак навече, иза поноћи.
Де-Де-Ха (забринуто):Чекајте,сутра је понедељак, немамо довољно кључева.То морамо одложити за који други дан.
(Двориште конвикта средина недеље, Баја, Де-Де-Ха и Хамид Рус)
Хамид Рус:Баја колико си кључева сакупио?
Баја (зачуђено):Каквих кључева?
Де-Де-Ха:Па, оних, брате...знаш.
Баја (снено):Оних...којих?
Де-Де-Ха (љутито):Па зар ниси пристао да украдемо црну књигу!
Баја (замишљено):Аха! Па јесте, јесте пристајем.Хоћемо, украшћемо.
(Баја одлази низ двориште замишљен,а долазе Крсто Бува, браћа Мандић и Бранко)
Хамид Рус:Ма шта је ово нашем Баји, брате слатки, да није болестан?
Де-Де-Ха:Можда и јест.Синоћ на вечери само уздише и гледа преко тањира.Онако у шали ја му украдем комад меса,а он као да и не види.Ја, опет у шали, поједем оно месо, а он опет ништа.
Крсто Бува:И тако се ти у шали наједеш.
Један од Мандића:Да није наумио да нас изда па га сад мучи савест.
Други Мандић:Можда баш због тога ових дана бежи од нас.
Де-Де-Ха:Не бих ја то рекао.Вас двојица сте нови, не познајете још добро Бају.
Хамид Рус:Да се није он уплашио па се сад извлачи.
Један од Мандића:Би л' то могло бити?
Хамид Рус:Без Баје се не улази у овако опасан посао.
Де-Де-Ха:А богме ни с Бајом док се не види шта то он мисли.
Крсто Бува:Знате шта!Хајде да ја ових дана крадомице пратим Бају и да видим шта то он ради и са ким се састаје.Он се сваки дан поподне негде изгуби.
Де-Де-Ха:Богме баш изгуби. ја се тек сад присетих
Хамид Рус:Није лепо уходити свог друга.
Један од Мандића:Ако нам ради о глави није нам друг.
Други Мандић.Да га уходимо да утврдимо је ли нам друг, па ако јесте ми ћемо престати.
Де-Де-Ха:Кладим се у два доручка да ће тај још данас дознати куд се то губи наш Баја.
Један од Мандића:Док је год црне књиге, ти нећеш добити доручка. Клади се у нешто друго.
Баја (зачуђено):Каквих кључева?
Де-Де-Ха:Па, оних, брате...знаш.
Баја (снено):Оних...којих?
Де-Де-Ха (љутито):Па зар ниси пристао да украдемо црну књигу!
Баја (замишљено):Аха! Па јесте, јесте пристајем.Хоћемо, украшћемо.
(Баја одлази низ двориште замишљен,а долазе Крсто Бува, браћа Мандић и Бранко)
Хамид Рус:Ма шта је ово нашем Баји, брате слатки, да није болестан?
Де-Де-Ха:Можда и јест.Синоћ на вечери само уздише и гледа преко тањира.Онако у шали ја му украдем комад меса,а он као да и не види.Ја, опет у шали, поједем оно месо, а он опет ништа.
Крсто Бува:И тако се ти у шали наједеш.
Један од Мандића:Да није наумио да нас изда па га сад мучи савест.
Други Мандић:Можда баш због тога ових дана бежи од нас.
Де-Де-Ха:Не бих ја то рекао.Вас двојица сте нови, не познајете још добро Бају.
Хамид Рус:Да се није он уплашио па се сад извлачи.
Један од Мандића:Би л' то могло бити?
Хамид Рус:Без Баје се не улази у овако опасан посао.
Де-Де-Ха:А богме ни с Бајом док се не види шта то он мисли.
Крсто Бува:Знате шта!Хајде да ја ових дана крадомице пратим Бају и да видим шта то он ради и са ким се састаје.Он се сваки дан поподне негде изгуби.
Де-Де-Ха:Богме баш изгуби. ја се тек сад присетих
Хамид Рус:Није лепо уходити свог друга.
Један од Мандића:Ако нам ради о глави није нам друг.
Други Мандић.Да га уходимо да утврдимо је ли нам друг, па ако јесте ми ћемо престати.
Де-Де-Ха:Кладим се у два доручка да ће тај још данас дознати куд се то губи наш Баја.
Један од Мандића:Док је год црне књиге, ти нећеш добити доручка. Клади се у нешто друго.
(Преко дворишта иде Баја.Иде некако лако и занесено као да плови изнад земље, а лице му се сијало и жарило као никад дотад)
Хамид Рус:Гле га уљем се намазао.Сија као месец.
Један од Мандића:Не, не он то блиста од среће, од задовољства.
Де-Де-Ха:Сигурно се добро наклопао на Дедића шљиви.
Други Мандић:Да се најео шљива, он би се смешкао и гладио трбух, а видиш ли га сад гледа некуд увис и као да шапуће.
Де-Де-Ха:Та ваљда не броји облаке.
Један од Мандића:Не, не он то блиста од среће, од задовољства.
Де-Де-Ха:Сигурно се добро наклопао на Дедића шљиви.
Други Мандић:Да се најео шљива, он би се смешкао и гладио трбух, а видиш ли га сад гледа некуд увис и као да шапуће.
Де-Де-Ха:Та ваљда не броји облаке.
(Де-Де-Ха угледа нешто што иде четвороношке и шмугну иза свињца па рече- Крсто, сви појурише)
Крсто Бува:Нећете ми веровати.Знам унапред.
Хамид Рус:Како нећемо, брате слатки, само ти причај.
Крсто Бува (замуцкује):Ма то је ... то је ....Их, богами не знам како ћу почети.
Де-Де-Ха (љутито):Од почетка.
Крсто Бува (чеше се иза врата):Просто нисам веровао својим очима, ушима и носу.Чујте само.
(Дечаци се збише у гомилу)
Крсто Бува (поверљиво):Другови, Баја се заљубио!
Хамид Рус:Лажеш!Откуд он то зна?То се ради само у вишим разредима.
Крсто Бува:Богами јесте.Читав сат сам седео у оним високим копривама за оградом Кутића баште и све чуо. (показује ноге све пликови од коприве)
Де-Де-Ха:Та како је заљубљен, у кога?
Крсто Бува:У Зору Кутић, нашу комшиницу, ону из другог разреда.
Де-Де-Ха:Па како то изгледа?Како си погодио да је заљубљен?
Крсто Бува:Ето одмах се види.Стоји Зора у својој башти уз ограду, а Баја стао с друге стране, зноји се, црвени и све рукама уврће један колац као да из њега цеди воду.
Хамид Рус (забринуто):Зашто ради ту глупост?
Крсто Бува:Шта ја знам тако то можда треба кад некога волиш.А тек да видите како глупо и збуњено прича: Ја волим да гледам кад си ти у башти, а кад те нема, ја тамо не гледам.Зора га пита хоћеш ли једну бомбону, а он каже да не може.
Де-Де-Ха (упада):Ух, што лаже!Појео би торбак док оком трепнеш.
Хамид Рус:Можда је болестан кад не може бомбоне.
Крсто Бува:Ја сам читао, онај ко је заљубљен заиста не може јести.
Де-Де-Ха (весело):Е то би мени требало.Ионако ме вечито кажњавају одузимањем хране
Крсто Бува:Распричао се Баја како по сву ноћ мисли на Зору, не може да спава....
Де-Де-Ха(упада):Хрче ко крокодил, ја га чујем.Алај лаже.
Ранко Мандић:Како се то заврши?
Крсто Бува:Вели Баја да ће дан и ноћ гледати на Зорину башту и да ће јој писати пписмо.
Хамид Рус (тужно):Шта ћемо сад?
Браћа Мандић:Ми ћемо смислити нешто.Ништа ти не брини кад браћа Мандић нешто започну увек неко настрада ил' наш непријатељ ил' нас двојица.
Хамид Рус:Како нећемо, брате слатки, само ти причај.
Крсто Бува (замуцкује):Ма то је ... то је ....Их, богами не знам како ћу почети.
Де-Де-Ха (љутито):Од почетка.
Крсто Бува (чеше се иза врата):Просто нисам веровао својим очима, ушима и носу.Чујте само.
(Дечаци се збише у гомилу)
Крсто Бува (поверљиво):Другови, Баја се заљубио!
Хамид Рус:Лажеш!Откуд он то зна?То се ради само у вишим разредима.
Крсто Бува:Богами јесте.Читав сат сам седео у оним високим копривама за оградом Кутића баште и све чуо. (показује ноге све пликови од коприве)
Де-Де-Ха:Та како је заљубљен, у кога?
Крсто Бува:У Зору Кутић, нашу комшиницу, ону из другог разреда.
Де-Де-Ха:Па како то изгледа?Како си погодио да је заљубљен?
Крсто Бува:Ето одмах се види.Стоји Зора у својој башти уз ограду, а Баја стао с друге стране, зноји се, црвени и све рукама уврће један колац као да из њега цеди воду.
Хамид Рус (забринуто):Зашто ради ту глупост?
Крсто Бува:Шта ја знам тако то можда треба кад некога волиш.А тек да видите како глупо и збуњено прича: Ја волим да гледам кад си ти у башти, а кад те нема, ја тамо не гледам.Зора га пита хоћеш ли једну бомбону, а он каже да не може.
Де-Де-Ха (упада):Ух, што лаже!Појео би торбак док оком трепнеш.
Хамид Рус:Можда је болестан кад не може бомбоне.
Крсто Бува:Ја сам читао, онај ко је заљубљен заиста не може јести.
Де-Де-Ха (весело):Е то би мени требало.Ионако ме вечито кажњавају одузимањем хране
Крсто Бува:Распричао се Баја како по сву ноћ мисли на Зору, не може да спава....
Де-Де-Ха(упада):Хрче ко крокодил, ја га чујем.Алај лаже.
Ранко Мандић:Како се то заврши?
Крсто Бува:Вели Баја да ће дан и ноћ гледати на Зорину башту и да ће јој писати пписмо.
Хамид Рус (тужно):Шта ћемо сад?
Браћа Мандић:Ми ћемо смислити нешто.Ништа ти не брини кад браћа Мандић нешто започну увек неко настрада ил' наш непријатељ ил' нас двојица.
(Учионица пре часа земљописа)
Зора Танковић:Хоћеш ли ми нешто уписати у споменар?Ти лепо пишеш песме.
Бранко (узбуђено и промукло):Написаћу... једну песмицу.
Де-Де-Ха:Шта се ова мала врцка мота око наших клупа?Сигурно је дошла да препише домаћи задатак из математике.
Бранко (узбуђено и промукло):Написаћу... једну песмицу.
Де-Де-Ха:Шта се ова мала врцка мота око наших клупа?Сигурно је дошла да препише домаћи задатак из математике.
(Зора Танковић одговара земљопис, лупа а цео разред се смеје)
Зора:Главни град Француске је Мадрид.Средоземно море се улива у Египат.
Професор:Како се улива,побогу дете!Та није море нека река да се негде улива.
(Хо-хо-хо смејао се цели разред само Бранко ћутии мршти се)
Професор:Како се улива,побогу дете!Та није море нека река да се негде улива.
(Хо-хо-хо смејао се цели разред само Бранко ћутии мршти се)
(На часу историје, сви лоше знају, збуњено причају)
Професор:Видим дечаци учили сте али нешто нисте при себи. Растресени сте, мисли вам лутају,беже ... знам ја добро шта је то - магареће године.
(Цео разред се смеје, неко кукурикну, зањишта)
Цео разред:Господине професоре, шта су то магареће године?
Професор (добродушно):Децо, па ви сте сад у магарећим годинама. То су тринаеста, четрнаеста петнаеста година кад се деца узнемире, непокорна су, својеглава, пишу прве песме, буне се, а, богами, загледа се дечак у девојчицу.
(Хо-хо-хо-хо...)
Крсто Бува:Баја је преголем за магаре, он је у коњским годинама.
(Цео разред се смеје, неко кукурикну, зањишта)
Цео разред:Господине професоре, шта су то магареће године?
Професор (добродушно):Децо, па ви сте сад у магарећим годинама. То су тринаеста, четрнаеста петнаеста година кад се деца узнемире, непокорна су, својеглава, пишу прве песме, буне се, а, богами, загледа се дечак у девојчицу.
(Хо-хо-хо-хо...)
Крсто Бува:Баја је преголем за магаре, он је у коњским годинама.
Нема коментара:
Постави коментар