Критички приказ романа " Магареће године "

Роман " Магареће године " почиње сусретом два ратна друга на степеништу ђачког дома у тек ослобођеном Бихаћу.Ређају се сећања и успомене на дане проведене у интернату, заједничке другове. Говоре о дечијим несташлуцима током школовања и боравка у ђачком инернату.
Док читамо роман упознајемо дечаке са необичним надимцима: Крсто Бува, Де-Де-Ха, Баја Бајазит, Хамид Рус, Смрдоња, Бобо Лутка...
Дечаци су били из удаљених бихаћких села и недостајао им је дом и сеоски пејзаж.Често су се искрадали из ђачког инерната и одлазили у оближња села у воћњаке и баште.Када би перфект-директор инерната сазнао за њихове несташлуке кажњаво их је забраном изласка у град и одузимањем оброка.Најчешће без доручка је остајао дечак Дуле Дабић Хајдук, кога су сви звали Де-Де-Ха.Тада су сви другови одвајали део од свог оброка и давали му да не буде гладан.Он је био вешт у отварању свих врста брава, туђих кофера из којих је узимао скривену храну.
Занимљиво је пратити њихово одрастање, пријатељства, заљубљивања, прве љубави, невешто писане песме у дечијим споменарима.
Свиђа ми се што су били сложни када су поцепали црну књигу у коју је уписиван сваки њихов назовимо прекршај.
Допало ми се како су их подржали другови и њихови родитељи приликом смене перфекта.
Роман ми се веома допао јер на духовит начин приказује ђачке несташлуке, борвак у интернату, дечију слогу и солидарисање са кажњеним другом.
Књигу бих препоручила свима да прочитају због тога што говори о детињству и ђачком добу и како се каже:
" Од колевке па до гроба
Најлепше је ђачко доба " .
Истина је.Детињство не одлази никуда оно је заувек ту.Где год да одемо, оно стоји, као да нас држи за руку.